Moja pedagogija

Just another way of learning

Vaspitanje

Odlika ljudskog novorođenčeta je  NEZRELOST, NEDOVRŠENOST i potpuna ZAVISNOST od sredine.

Dete mora biti vaspitano da bi postalo pripadnik ljudske vrste. Beba dolazi na svet sa potencijalima koji joj omogućavaju da ih razvija u određenom pravcu. Beba je biće u nastajanju. Iz ovog biološkog deficita proističu 2 obeležja ljudske vrste:

  1. vaspitljivost– mogućnost da se bude vaspitan. Bebina nedovršenost otvara velike mogućnosti razvoja u smislu domena i u smislu raznovrsnosti;
  2. neophodnost vaspitanja– vaspitanje je nužan činilac u procesu izrastanja bebe koja dolazi na svet. Iako beba nasleđem donosi određene organe za govor, to nije dovoljno da ona i ovlada govorom. Tek kroz interakciju sa drugim ljudima ona će moći da razvije svoj potencijal.

 Vaspitanje je biološka nužnost koja je neophodna za razvoj pojedinca ljudske vrste. Bez vaspitanja novorođeni pripadnici ljudske vrste ne bi mogli da postanu nosioci ljudskih obeležja.

Beba ne nasleđuje određene obrasce ljudskog ponašanja; ona ih zatiče u sredini u kojoj je došla na svet. Jezik, sistem normi i vrednosti, materijalna dobra i način upotrebe tih dobara u određenoj kulturi beba nasleđuje neorganski. Na taj način, vaspitanje predstavlja oblik kulturnog nasleđivanja. Odrasli prenose mladima kulturno prihvatljive obrasce ponašanja kroz postupke koje primenjuju, kroz potkrepljenje poželjnih oblika ponašanja i vlastitim primerom u nizu životnih situacija.

Procesom nege i vaspitanja dece, odrasli deci prenose kulturu u kojoj se živi. Ti postupci su određeni kulturom i predstavljaju bitan deo prakse jednog društva. Prema tome, vaspitanje oblikuje biološke potencijale deteta. Što je društvo razvijenije, unutar-kulturne razlike su veće. Na taj način kultura određuje kada će i šta dete da uči, kakva će iskustva imati i koje će sposobnosti i veštine da razvije.

Vaspitanje je jedan od faktora kojim se utiče na razvoj. Od brojnih činilaca koje dete donosi na svet rođenjem ili koji manje ili više spontano utiču na njega iz sredine u kojoj odrasta, zavise njegovi tokovi i dometi. Dakle, od razrešenja međusobnog odnosa nasleđenog i stečenog zavisi kakav će se stav zauzeti o vaspitanju. Značajnu ulogu, prema savremenim shvatanjima igra i čovekova aktivnost.

  • nasleđeno – svojstva potomaka, anatomsko-fiziološke strukture organizma, redosled razvojnih stadijuma, formiranje nervnog sistema, boja kože, kose, očiju, telesna konstitucija, tip nervnog sistema,…
  • stečeno – uticaj spoljašnjih faktora ili sredine, kulture, unutrašnja neravnoteža , iskustvo,…

Vaspitanje predstavlja specifičan sistem delovanja na dečiji razvoj i ima posebno odgovornu i značajnu ulogu u predškolskom periodu jer je to period najburnijeg razvoja niza najvažnijih opštih sposobnosti, osnovnih crta ličnosti, fizičkog rasta i razvitka.

Razvoj i vrste vaspitanja:

 Staranje o razvoju i učenju mladih generacija je od vitalnog značaja za napredak i opstanak samog društva, čiji su članovi i deca. Sa razvojem društva i promenama u njemu, javile su se i promene u oblasti vaspitanja. Javile  su se nove vrste vaspitanja, u zavisnosti od mesta vaspitavanja dece.

Deca su se nekada vaspitavala samo u porodici. Dakle, postojalo je jedino  porodično vaspitanje. Porodica je osnovna ćelija društva, primarna socijalna zajednica u kojoj se dete po prvi put sreće sa vaspitanjem. Svi članovi porodice su bili zaduženi da vode brigu o detetu i njegovom vaspitanju, a narošito majka.

 Sa istorijskim razvojem društva i promenama u proizvodnji, kroz industrijalizaciju, došlo je do promena i u porodici. Ekonomski i društveni procesi, kao posledica, izmenili su proizvodnu funkciju porodice i doveli do promena u njenom položaju i strukturi. Kada je u pitanju predškolsko vaspitanje i razvoj, javlja se potreba da se deca zaposlenih roditelja zbrinu. U razvoju vaspitanja javljaju se dva osnovna procesa:

1) profesionalizacija i institucionalizacija – vaspitanje se izdvaja u posebnu delatnost i institucionalizuje kao posebna delatnost. Vaspitanje se ne dešava više samo u okviru porodice, već se javljaju i javne, profesionalne institucije sa profesionalnim i stručnim saradnicima i osobljem. javljaju se čuvališta koja su imala određeni vaspitni efekat.

2) usložnjavanje i diferencijacija – vaspitanje prestaje da bude jednoobrazno za sve. Diferencira se prema uzrastu (predškolsko, osnovna škola, srednja škola,…), sposobnostima (vaspitanje u ustanovama za zdravu decu, specijalno vaspitanje,…), polu (nema nekih specifičnosti, osim prema tradiciji),… Kao posledica diferenciranja javlja se razlika između vaspitanja i obrazovanja.

Na osnovu svega gore pomenutog zaključujemo da se pored postojećeg porodičnog vaspitanja, kao posledica svih ovih promena, a kao novina, javlja institucionalno vaspitanje.

Pored vaspitanja u porodici i sistematskog i planskog vaspitavanja dece u institucijama npr. školi i vrtiću, deca se mogu vaspitavati i na neformalan način. Deca se u skladu sa svojim interesovanjima opredeljuju za aktivnosti u kojima će učestvovati i dešavanja kojima će prisustvovati. U skladu sa tim, javlja se i neformalno vaspitanje koje služi da dopuni formalno i da nam da priliku da pristupimo svim onim sadržajima koji su u formalnom nepristupačni ili čak potpuno netaknuti (razni kursevi specifičnih veština, praktičnih znanja, ličnog usavršavanja poput plesa,…). U nekim slučajevima, zbog nedostatka dovoljno efikasnog modela fleksibilnog formalnog obrazovanja, neformalna edukacija je nosilac smanjenja jaza izmedu postojećeg i potrebnog obrazovanja, naučnih disciplina i želja mladih ljudi. Neformalno vaspitanje se sprovodi kroz aktivnosti kao što su kursevi, seminari, predavanja, radionice i razni tipovi treninga. Ono podrazumeva vaspitanje dece npr. u pozorištu, u sportskom klubu, na baletu,…

         Ciljevi vaspitanja:

1)  čovek koji je kreativan, inventivan i pronalazač;

2)  formiranje kritičkog mišljenja kod dece.

Postoje dva načina gledanja na čoveka i na vaspitanje:

1.   bihejvioristički (funkcionalni) – dobar primer je vaspitanje u Sparti

(vaspitanje = menjanje; pretnje i kazne)

2.   fenomenološki (humanistički) – dobar primer je vaspitanje u Atini

(vaspitanje prati prirodu deteta)

a) maturacijsko-socijalizacijski pristup –  negovati ono iznutra

b) kognitivno-razvojni pristup – aktivna uloga deteta  

U savremenim teorijama razvoja predškolsko dete se vidi kao dominantno i emocionalno pa se proces vaspitanja često svodi na manipulaciju emocijama (strahom, vezanošću, zavisnošću). Emocije se razvijaju postepeno, diferenciranjem iz globalnog stanja-zadovoljstva i nezadovoljstva. One su jedan od najvažnijih posrednika između deteta i sredine. Njima dete dolazi do prvih uopštenih saznanja o sredini i sebi.

Advertisements

Single Post Navigation

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s