Moja pedagogija

Just another way of learning

Socijalizacija

 Sa socijalizacijom se srećemo u raznim naukama (pedagogija, psihologija, sociologija, antropologija) i shodno tome imamo i različita određenja i definicije.

 Jedna od bitnih razlika u tim definicijama je u određenju odnosa jedinke i društva:

  1. Po jednim shvatanjima društvo je nadređeno pojedincu i ono određuje njegova gledišta i granice;
  2. Druga shvatanja stavljaju akcenat na pojedinca, pa ličnost kao jedinstvena organizacija prevazilazi svaku društvenu formaciju koja ga okružuje.

 U savremenoj nauci primetne su tendencije da se ovakve polarizacije prevaziđu, pa se ličnost i društvo ne proučavaju kao dva odvojena sistema, već se akcenat stavlja na interakciju, na proces gde i jedna i druga strana nešto daju i primaju.

Socijalizacija se može definisati kao proces kojim se dete prilagođava društvenoj sredini, uspostavlja sa njom harmoničan odnos, asimilira je i integriše se u nju, razvijajući pri tom ljudska svojstva.

 Socijalizacija je proces sve većeg osamostaljivanja jedinke od neposredno datog i to posredstvom asimilacije i akomodacije.

ASIMILACIJA= uključivanje u ranije nastale strukture koje mogu ostati nepromenjene ili se delom zbog uključivanja menjaju, ali bez prekida kontinuiteta sa prethodnim stadijumima

AKOMODACIJA=  promene koje se dešavaju pod uticajem spoljašnjih situacija.

 Proces socijalizacije je tesno povezan sa vaspitanjem. Oni se međusobno prožimaju i ne mogu jedan bez drugog. Pojam socijalizacije je mnogo širi od pojma pod kojim podrazumevamo oblik društvenog ili moralnog vaspitanja ili privikavanja na društvo.

           Zadaci socijalizacije u predškolskom periodu: 

Socijalizacija predstavlja proces učenja pravila i običaja nekog društva. Decu uzrasta do 3 godine ovaj proces uči razlikovanju prihvatljivog od neprihvatljivog ponašanja. Ona uče ove razlike kroz interakcije sa odraslima koji se njima bave. Zadaci se mogu podeliti u nekoliko grupa:

1. Fundamentalni (osnovni, bazični) zadaci socijalizacije:

               Kultivisanje pozitivnih emocija- vaspitač ne treba da reaguje samo kada je nešto loše već u prvi plan treba da ističe pozitivne potencijale. Suština vaspitanja je u kanalisanju i kultivisanju emocija u pozitivnom pravcu;

          Razvoj samostalnosti- samostalnost je sposobnost samostalnog obavljanja neke radnje, ali je i sposobnost samostalnog odlučivanja i poverenja u sebe. Samostalnost nije suprotnost zavisnosti, niti se razvija tako što se zavisnost odstranjuje. Već naprotiv, zadovoljena potreba za  zavisnošću i pripadanjem daje osnovu za samostalnost. Rad sa predškolskom decom zahteva veliku veštinu balansa između onoga što je realni razvojni nivo deteta, njegova potreba i onoga što su potencijali;

              Razvoj unutrašnje kontrole- naš zadatak u socijalizaciji predškolskog deteta je da povećamo razmak između javljanja neke potrebe ili želje i momenta njenog ispunjenja. Najpre je ta kontrola uvek spoljašnja i ona omogućava detetu da odlaže zadovoljenje potrebe. Dete mora da zna raspored življenja i aktivnosti da bi moglo da napravi izbor, da donosi odluku, da mu materijal i igračke budu dostupni, da mu prostor bude poznat. Ovakav način kontrole se vremenom interiorizuje kao vrednosni sistem.

2. Zadaci koji se odnose na različite aspekte formiranja ličnosti:

           Razvijanje pozitivne slike o sebi- to je ono što mi kažemo da jesmo, naša verovanja, predstave i razmišljanja o nama samima. Neka od tih verovanja su činjenice (npr. Ja sam žensko, ja sam đak,… ovo su znanja koja se mogu lako proveriti), a neka su mišljenja koja imamo o sebi (ja sam pričalica, ja sam duhovita,…) koja mogu ali i ne moraju biti tačna. Razvijanje pozitivne slike o sebi je bitan deo našeg identiteta, on u velikoj meri čini ono što mi jesmo. Ovaj razvoj pozitivne slike o sebi ima sledeće izvore:

  • Prvo se razvija slika o svom telu na osnovu fizičkih kantakata sa odraslima;
  • Drugi izvor je vlastita aktivnost deteta kroz koju ono dobija informaciju koliko je spretno, brzo, vešto;
  • Treći izvor je pojam samopoštovanja- identifikacija sa slikom o sebi, ono što mi osećamo u vezi slike koju imamo o sebi. Pojam o sebi se formira na osnovu reakcija drugih ljudi.

      Razvijanje altruizma (društvenosti) - podrazumeva razvijanje sposobnosti saradnje i kooperativnosti (predusretljivost, empatija, tolerantnost, plemenitost, briga za drugoga,…). U realizaciji ovog zadatka važan je postupak odraslih, ali i saradnja među decom i među vršnjacima.

              Razvijanje vrednosnog sistema verovanja i ideala- i dete ima potrebu da traži smisao svog postojanja (šta je čovek, kakvi su odnosi među ljudima,…) te stoga, vaspitanje mora što više biti povezano sa sredinom, lokalnom zajednicom,itd.

3. Zadaci socijalizacije koji proističu iz povezanosti socijalnog i kognitivnog razvoja:

         Razvijanje radoznalosti i stvaralaštva- ne baziraju se samo na kognitivnim stavovima već  zahtevaju i određene osobine tolerancije;

             Razvoj sposobnosti moralnog rasuđivanja- kognitivna sposobnost koja se razvija učešćem u socijalnim zbivanjima i rešavanjem socijalnih problema, kao i sticanjem i izgrađivanjem socijalnih znanja.

Znanje

Znanje predstavlja objektivnu svest o nečemu, poznavanje i razumevanje neke činjenice, zbivanja, pojma, pravila, principa, zakonitosti ili strategije tj. sposobnost njihove primene.

Javlja se kao posledica učenja, prerađenog i uobličenog ličnog iskustva ili usvajanja kolektivnog iskustva koje je čovečanstvo prikupilo i sredilo u sisteme saznanja.

Vrednost tako stečenih znanja:

  • imaju smisla za onoga ko ih je usvojio,
  • pojedinac može njima raspolagati po potrebi (a ne samo da ih reprodukuje u onom obliku u kom su usvojena),
  • ova znanja privlače sebi nova znanja sa kojima se povezuju i restruktuiraju.

Obim i kvalitet znanja zavisi od:

  • osobina ličnosti (pažnja, opažanje, mišljenje, govor),
  • motivacije,
  • odnosa deteta prema sadržajima koje usvaja,
  • njegove aktivnosti,
  • kvaliteta komunikacije sa drugima (decom, vaspitačem),
  • strategije prikupljanja, prerade i sistematizovanja činjenica,
  • prethodnih iskustava,…

Učenje

Učenje je proces u kome se stiču iskustva i usvajaju znanja. Usmeravano je obrazovanjem i zavisno od napora koji u njega uloži ljudska jedinka. Ono se oslanja na jednu tipično ljudsku osobinu, a to je radoznalost, žeđ za saznanjem.

 Učenje je vrlo širok pojam i pojavljuje se u brojnim oblicima. Pojedinac, odnosno dete, može učiti:

PASIVNO –  pasivno prilagođavanje postojećem stanju; jednostavno usvajanje znanja unošenjem informacija u dete; memorisanje znanja izloženog u gotovom vidu; kratkoročno sticanje znanja

AKTIVNO –  proces koji je svesno usmeren na pribavljanje, razumevanje i usvajanje činjenica, pojmova, zaključaka, stavova i generalizacija o predmetima, pojavama,…; prerada i uobličavanje iskustva, uviđanje, otkrivanje, restruktuiranje već postojećih saznanja i uspostavljanje asocijacija među znanjima; mehanizam menjanja i razvoja individue koji se ostvaruje kroz praktičnu delatnost deteta i interakciju sa odraslima i drugom decom, kroz igru,…

 Predškolski uzrast je doba kada deca nauče srazmerno više nego u drugim periodima svog života. Otuda, osnovna uloga učenja ne sme biti memorisanje izdvojenih činjenica, već strategijsko učenje koje će angažovati intelektualnu i telesnu sferu ličnosti, emocije i umne snage deteta. Detetu treba omogućiti da uči na svoj način.

 Učenje se u predškolskom periodu odvija na dva plana:

  1. dete se razvija- prisvaja ili stiče mehanizme učenja
  2. istovremeno stiče i specifična znanja posredstvom onih mentalnih struktura koje su u datom trenutku razvijene.

Neki problemi učenja u predškolskom periodu:

  • kognitivni:

-  vreme

-  prostor

-  teškoće generalizacije

-   perceptivni problemi

-   koncentracija

  • socijalni:

-  kontakt sa drugima

-   sužena interesovanja

-   teškoće rada u grupi

-   zavisnost od situacije ili grupe

-   neotpornost na kritiku

-   visoke aspiracije (roditeljska želja→neuspeh)

U zavisnosti od vrste saznanja od kojeg potiču, razlikujemo i sledeće vrste učenja:

1.      fizičko saznanje → učenje od stvari

2.      logičko saznanje → logičko-matematičko učenje

                                      ↓

                                    prostorno-vremensko učenje

3.      socijalno saznanje

učenje po modelu – svestan uticaj na dečije ponašanje u procesu vaspitanja isticanjem ili opisivanjem ličnosti koje treba da postanu uzori:

  • učenje identifikacijom – poistovećivanje pojedinca sa drugim osobama, kategorijama ljudi, odnosno njihovim emocijama, težnjama, vrednosnim stavovima i sl
  • učenje imitacijom – oponašanje izraza lica, raznih gestova i pokreta, govora i emocionalnih reakcija
  • učenje učenjem uloga igrajući se deca se pripremaju za vršenje određenih funkcija ili za zauzimanje položaja koji postoje u jednom društvu, od kojih se očekuju određene vrste ponašanja

   

učenje kroz aktivnost prednosti ovakvog učenja u odnosu na klasičnoškolsko učenje su:

  • ne gasi se dečija radoznalost;
  • znanja do kojih je dete došlo na svoju inicijativu, ispitivanjem i otkrivanjem činjenica, retko se zaboravljaju;
  • u toku ovog učenja deca ispoljavaju veće intelektualne sposobnosti, koje na taj način i vežbaju.

Iskustvo

Iskustvo je ono čega je pojedinac svestan jer ga je doživeo svojim čulima, zahvaljujući spoljašnjim uticajima ili sopstvenim delovanjem na stvarnost – eksperimentisanjem, posmatranjem i   učestvovanjem.

Sticanje iskustva je aktivan oblik učenja u životnoj praksi kroz lično učešće i angažovanje. Značajno je za razvitak, odnosno proces sticanja znanja i veština, kao i za razvoj sposobnosti.

Iako je dečija aktivnost jedini put kojim se stiče iskustvo, njegovo poreklo može biti različito, zavisno od toga kako i na čemu je akcija bila izvedena.

Na osnovu toga ko stiče iskustvo postoje dve vrste iskustva:

INDIVIDUALNO – saznanja do kojih je došao sam pojedinac;

KOLEKTIVNO – temelji se na individualnom iskustvu; njega je čovečanstvo steklo u toku svog razvoja i uobličilo u         sisteme znanja, normi, verovanja,…

U savremenoj psihologiji se razlikuju sledeće vrste iskustava:

1.      čulna iskustva do njih se dolazi upotrebom svih čula, a na osnovu raznovrsnih draži  iz okoline;

2.      motorička iskustva predstavljaju utiske o fizičkom svetu prikupljene zahvaljujući kretanju kroz njega, delovanju i manipulativnim aktivnostima;

3.      simbolička iskustva nastaju preradom i predstavljanjem pomenutih iskustava i aktivnim upoznavanjem simboličkog iskustva drugih.

 Iskustva o kojima je reč dovode i do različitih vrsta saznanja:

-   fizičkog saznanja - podrazumeva otkrivanje osobina stvari, kao što su boja, oblik, tekstura, težina i sl. koje su takve kakve jesu i u tome nema nikakve logičke nužnosti

  primer fizičkog saznanja: dete baci staklenu čašu i tako sazna da je lomljiva;

-   socijalnog saznanja – odnosi se na upoznavanje društvenih konvencija koje se upoznaju u kontaktu sa ljudima oko sebe, raznim oblicima komunikacije i preko njihovih reakcija na određene vrste ponašanja. Ovo saznanje je usko povezano sa procesom socijalizacije i decentriranjem, odnosno sa sposobnošću da se na stvari gleda iz tuđeg ugla

primer socijalnog saznanja: kada dete baci čašu, ona se razbije, a majka se naljuti

-   logičkog saznanja – uključuje svojstva i odnose koji ne pripadaju stvarima, nego akcijama subjekata na njima. Zasniva se na shvatanju logike grupa, koje uslovljava mogućnost definisanja pojmova i njihovog međusobnog odnosa. Do grupisanja dolazi na mentalnom nivou. Ono se deli na:

  • logičko-matematičko saznanje – obuhvata klasifikaciju, serijaciju i numeričku konstrukciju
  • prostorno-vremensko saznanje

                primer logičkog saznanja: bacivši mnogo predmeta u vis, dete otkriva da su neki lomljivi, a neki nisu

Da bi dete moglo da razmenjuje iskustva na verbalnom nivou, ono mora da ga stekne. Zato se prilikom podsticanja fizičkog saznanja teži proširivanju obima dečijeg poznavanja osobina predmeta koji se nalaze u sredini u kojoj se ono kreće i usvajanju repertoara akcija koje se vrše na predmetima. Dete treba osposobiti da ispituje i otkriva svojstva stvari koje ne poznaje.

Postoje vežbe koje mogu pomoći detetu da shvati činjenice i da stvori nove njihovim stavljanjem u određeni poredak (Bruner, 1972a, 94).

To su operacije:

  • uviđanja istovetnosti;
  • kvalitativnih i kvantitativnih razlika među predmetima i pojavama;

kao i aktivnosti:

  • sređivanja;
  • razvrstavanja u kategorije;
  • operisanja ovim kategorijama.

Bitne karakteristike navedenih iskustava:

  • stiču se u igri i drugim aktivnostima, kao i u spontanim susretima sa drugim ljudima, bez namere da se nešto nauči;
  • iskustvo ima ljudski pečat i nastaje na osnovi društveno-istorijskog iskustva.

Detetovo konkretno iskustvo koje stiče u pravom svetu , čineći nešto stvarno, nije dovoljno da bi se kod deteta podstakle asimilacija i kognitivni razvoj. Za to je neophodno struktuiranje i tumačenje iskustva na način koji najviše odgovara njegovom razvojnom nivou. Obrada se vrši simboličkim sistemom, naročito jezikom.

Da bi se pretvorilo u znanje, iskustvo mora biti analizirano racionalnim metodama, sređeno, sistematizovano, uopšteno i objašnjeno u svetlu objektivnih saznanja, a to se postiže obrazovanjem.

Iskustvo koje dete stiče mora biti pozitivno, bogato i raznovrsno, povezano sa životnim iskustvom koje ono stiče u igri, radu i učenju u saradnji sa drugim ljudima i u procesu upoznavanja i ostvarivanja sebe kao društvenog bića i osobene ličnosti.

Obrazovanje

Najšire shvaćeno, obrazovanje obuhvata sve postupke koji doprinose sticanju iskustva i njegovog uobličavanja u saznanje, koje služi oformljivanju ličnosti.

Obrazovanje je segment vaspitnog procesa kojim se stiče, usavršava, uobličava i proširuje iskustvo dece i prenose im se odabrana saznanja koja je čovečanstvo tokom svog razvoja prikupilo i struktuiralo.

Njime se zadovoljava osnovna dečija potreba za interakcijom i uspešnim uključivanjem u vlastitu sredinu.

Obrazovanje je organizovana saznajna aktivnost  koja je najuže povezana sa procesima učenja i poučavanja, odnosno sticanja znanja.

Postoje dva pristupa obrazovanju:

1) klasičan – u ovakvom obrazovnom procesu deca se zaustavljaju na prikupljanju informacija i formiranju asocijacija među njima i time ne unapređuju svoje intelektualne funkcije; daju gotove odgovore i objašnjenja; bitna im je reprodukcija;

2) savremen – u ovakvom obrazovanju se ide ka unapređivanju intelektualnih funkcija i omogućavanju mladima da ovladaju tehnikama koje se prenose kulturom; deci se omogućava da prenesu ono što su naučila na nove situacije i da razvijaju svoje sposobnosti.

 Obrazovni proces ima dve strane koje se dopunjuju: formativnu (unapređuje dečije sposobnosti) i informativnu (proširuje obim i kvalitet iskustva). U skladu sa ovim postavkama obrazovanje se definiše kao:

pružanje sredstava uz pomoć kojih dete može, prvo na jednostavniji, a zatim na sve složeniji način, da sređuje iskustvo, rasuđuje o njemu i na bolje organizovanoj osnovi pribavlja novo iskustvo (A. Marjanović, 1971, 446).

Glavni zadatak i predmet obrazovanja je razvijanje snalažljivosti u situacijama koje deca nisu ranije imala prilike da upoznaju, njihovo osposobljavanje da pronalaze nova i originalna rešenja i prilagođavaju se neočekivanim okolnostima.

Obrazovanje treba da se osloni na saznajna interesovanja dece za pravi život i socijalnu i prirodnu sredinu koja ih okružuje, njihovu radoznalost i na potrebu za stvaralačkim izražavanjem.

 Obrazovanjem se kod dece razvijaju saznajni motivi, kritičnost, poverenje u sopstvene mogućnosti, sklonost da se traga za brojnim odgovorima, provera odgovora, spremnost da se razmenjuje iskustvo sa drugima, da se uči od drugih,…

Krajnja svrha obrazovanja je da osposobi dete da proživi sadržajan, osmišljen, konstruktivan i plodotvoran ljudski život.

Obrazovanje je aspekt šireg vaspitnog procesa koji pored inteligencije obuhvata razvoj motivacije, razvoj društvenih odnosa, empatije, slike o sebi, autonomije, kreativnosti, zdravlja,…

 Specifičnost obrazovanja dece ranih uzrasta: 

1) dete se uči pravilima od svog rođenja, a pravila su za njega nešto apstraktno. Stoga, dete učeći prelazi put od apstraktnog ka još apstraktnijem;

2) kod deteta treba vežbati ono što je kod njega u određenom trenutku aktuelno, imajući u vidu da će ono što je kod njega izazvalo max pažnju, aktivnost i napore, biti ugrađeno u opšti razvoj njegove ličnosti;

3) uprkos nezrelosti, deca su u velikoj meri sposobna za različite pristupe u rešavanju problema; ona su dosledna i produktivna;

4)  ZNR (zona narednog razvitka) – Vigotski – pomozi mi da to uradim sam . Dete je sposobno da uz malu pomoć i u saradnji uradi više i bolje nego samostalno, u granicama koje postavljaju njegova razvijenost i intelektualne sposobnosti. Ovde je reč o podizanju intelektualnih mogućnosti zahvaljujući saradnji;

5) dete treba usmeravati na suštinske oznake učenog materijala, jer mu to kasnije značajno olakšava usvajanje i osmišljavanje saznanja;

6)  kod dece predškolskog uzrasta, u toku spontanog učenja (koje se obavlja nesistematski, od slučaja do slučaja, kao u porodičnom vaspitanju) formiraju se složena znanja i umenja, koja podrazumevaju i usvajanje sadržaja društvenog iskustva.

Ciljevi obrazovanja u predškolskom periodu:

  •     deperceptualizacijadete treba osposobiti da se oslobodi konkretnih operacija i predstavnog mišljenja. Zahvaljujući tome, misao postaje fleksibilnija u pronalaženju različitih rešenja. Dete postaje svesnije svoga mišljenja, a to mu omogućava da ga do izvesne mere kontroliše. Ovo vodi razvoju intelektualnih sposobnosti.
  • interiorizacija praktičnih radnjiproces formiranja radnji koji se sastoji u njihovom pretvaranju od spoljašnjih, materijalnih, u unutrašnje radnje koje se izvode u mislima, na idealnom planu. Ovo je omogućeno činjenicom da se u predškolskom periodu stvara veliki repertoar znakova i simbola pomoću kojih se stvarnost može reprezentovati na unutrašnjem planu.
  • distanciranje u odnosu na neposredno datodete stvara posrednike između sebe i sveta. Ono to čini jer, da bi se moglo koristiti informacijama koje dobija iz sredine, mora na neki način da ih kodira, sredi i predstavi sebi, a od toga zavisi hoće li moći da njima operiše na mentalnom planu. Stvaraju se pojmovi koji se označavaju rečima, a njihova pravilna upotreba za pojave ili svojstva na koje se odnose pokazuje njihovo razumevanje.
  • izgrađivanje bogate slike svetadete nije samo posmatrač i slušalac u stvarnosti koju zapaža oko sebe. Ono počinje da je shvata delujući na nju, učestvujući u njoj, a jezik mu pomaže da je predstavlja mentalno. Da bi susreti dece sa mnoštvom raznovrsnih pojava, stvari i situacija doprineli bogaćenju slike sveta i iskustva deteta, potrebno je ispuniti više zahteva:

-  zahtevi i sadržaji moraju biti usklađeni sa mentalnim mogućnostima deteta, ni prelaki ni preteški;

-  voditi računa o karakteristikama detetovog opažanja i mišljenja (dete vidi samo ono što zna; ono nije svesno nedostataka svoga opažanja; ono neće videti stvari onakve kakve su već onakvim kakvim bi ih ono sebi predstavilo pre nego što ih vidi)

-  iskustva moraju biti dovoljno brojna i moraju se ponavljati,…

  • negovanje komunikacije i izgrađivanje bogatog simboličkog repertoarakominikacija predstavlja za dete uspostavljanje odnosa sa drugima, ali i bolje razumevanje sebe, te otkrivanje činjenice da se stvarnost koja ga okružuje može shvatiti na razne načine. Osim što je sredstvo izražavanja misli i osećanja, govor je veoma značajan i za sticanje znanja i socijalizaciju. Ovde posebno mesto pripada govoru. Postoji čitav niz postupaka kojima se unapređuje kvalitet i kompleksnost dečijeg govornog izraza (sve situacije u kojima deca pričaju svoje doživljaje-igre dramatizacije, pričanje priča, čitanje slikovnica,…; bogaćenje dečijeg rečnika; primena složenih verbalnih formulacija za opisivanje i preradu iskustva,…)

Uslov uspešnog obrazovanja jeste struktuirana sredina tj. obrazovna sredina koja je za predškolsku decu privlačna i razumljiva i koja će im kao takva omogućiti da pronađu smisao i svrhu učestvovanja u njoj, uz mnoštvo brižljivo izabranog i raspoređenog raznovrsnog materijala.

 

Vaspitanje

Odlika ljudskog novorođenčeta je  NEZRELOST, NEDOVRŠENOST i potpuna ZAVISNOST od sredine.

Dete mora biti vaspitano da bi postalo pripadnik ljudske vrste. Beba dolazi na svet sa potencijalima koji joj omogućavaju da ih razvija u određenom pravcu. Beba je biće u nastajanju. Iz ovog biološkog deficita proističu 2 obeležja ljudske vrste:

  1. vaspitljivost- mogućnost da se bude vaspitan. Bebina nedovršenost otvara velike mogućnosti razvoja u smislu domena i u smislu raznovrsnosti;
  2. neophodnost vaspitanja- vaspitanje je nužan činilac u procesu izrastanja bebe koja dolazi na svet. Iako beba nasleđem donosi određene organe za govor, to nije dovoljno da ona i ovlada govorom. Tek kroz interakciju sa drugim ljudima ona će moći da razvije svoj potencijal.

 Vaspitanje je biološka nužnost koja je neophodna za razvoj pojedinca ljudske vrste. Bez vaspitanja novorođeni pripadnici ljudske vrste ne bi mogli da postanu nosioci ljudskih obeležja.

Beba ne nasleđuje određene obrasce ljudskog ponašanja; ona ih zatiče u sredini u kojoj je došla na svet. Jezik, sistem normi i vrednosti, materijalna dobra i način upotrebe tih dobara u određenoj kulturi beba nasleđuje neorganski. Na taj način, vaspitanje predstavlja oblik kulturnog nasleđivanja. Odrasli prenose mladima kulturno prihvatljive obrasce ponašanja kroz postupke koje primenjuju, kroz potkrepljenje poželjnih oblika ponašanja i vlastitim primerom u nizu životnih situacija.

Procesom nege i vaspitanja dece, odrasli deci prenose kulturu u kojoj se živi. Ti postupci su određeni kulturom i predstavljaju bitan deo prakse jednog društva. Prema tome, vaspitanje oblikuje biološke potencijale deteta. Što je društvo razvijenije, unutar-kulturne razlike su veće. Na taj način kultura određuje kada će i šta dete da uči, kakva će iskustva imati i koje će sposobnosti i veštine da razvije.

Vaspitanje je jedan od faktora kojim se utiče na razvoj. Od brojnih činilaca koje dete donosi na svet rođenjem ili koji manje ili više spontano utiču na njega iz sredine u kojoj odrasta, zavise njegovi tokovi i dometi. Dakle, od razrešenja međusobnog odnosa nasleđenog i stečenog zavisi kakav će se stav zauzeti o vaspitanju. Značajnu ulogu, prema savremenim shvatanjima igra i čovekova aktivnost.

  • nasleđeno – svojstva potomaka, anatomsko-fiziološke strukture organizma, redosled razvojnih stadijuma, formiranje nervnog sistema, boja kože, kose, očiju, telesna konstitucija, tip nervnog sistema,…
  • stečeno – uticaj spoljašnjih faktora ili sredine, kulture, unutrašnja neravnoteža , iskustvo,…

Vaspitanje predstavlja specifičan sistem delovanja na dečiji razvoj i ima posebno odgovornu i značajnu ulogu u predškolskom periodu jer je to period najburnijeg razvoja niza najvažnijih opštih sposobnosti, osnovnih crta ličnosti, fizičkog rasta i razvitka.

Razvoj i vrste vaspitanja:

 Staranje o razvoju i učenju mladih generacija je od vitalnog značaja za napredak i opstanak samog društva, čiji su članovi i deca. Sa razvojem društva i promenama u njemu, javile su se i promene u oblasti vaspitanja. Javile  su se nove vrste vaspitanja, u zavisnosti od mesta vaspitavanja dece.

Deca su se nekada vaspitavala samo u porodici. Dakle, postojalo je jedino  porodično vaspitanje. Porodica je osnovna ćelija društva, primarna socijalna zajednica u kojoj se dete po prvi put sreće sa vaspitanjem. Svi članovi porodice su bili zaduženi da vode brigu o detetu i njegovom vaspitanju, a narošito majka.

 Sa istorijskim razvojem društva i promenama u proizvodnji, kroz industrijalizaciju, došlo je do promena i u porodici. Ekonomski i društveni procesi, kao posledica, izmenili su proizvodnu funkciju porodice i doveli do promena u njenom položaju i strukturi. Kada je u pitanju predškolsko vaspitanje i razvoj, javlja se potreba da se deca zaposlenih roditelja zbrinu. U razvoju vaspitanja javljaju se dva osnovna procesa:

1) profesionalizacija i institucionalizacija – vaspitanje se izdvaja u posebnu delatnost i institucionalizuje kao posebna delatnost. Vaspitanje se ne dešava više samo u okviru porodice, već se javljaju i javne, profesionalne institucije sa profesionalnim i stručnim saradnicima i osobljem. javljaju se čuvališta koja su imala određeni vaspitni efekat.

2) usložnjavanje i diferencijacija – vaspitanje prestaje da bude jednoobrazno za sve. Diferencira se prema uzrastu (predškolsko, osnovna škola, srednja škola,…), sposobnostima (vaspitanje u ustanovama za zdravu decu, specijalno vaspitanje,…), polu (nema nekih specifičnosti, osim prema tradiciji),… Kao posledica diferenciranja javlja se razlika između vaspitanja i obrazovanja.

Na osnovu svega gore pomenutog zaključujemo da se pored postojećeg porodičnog vaspitanja, kao posledica svih ovih promena, a kao novina, javlja institucionalno vaspitanje.

Pored vaspitanja u porodici i sistematskog i planskog vaspitavanja dece u institucijama npr. školi i vrtiću, deca se mogu vaspitavati i na neformalan način. Deca se u skladu sa svojim interesovanjima opredeljuju za aktivnosti u kojima će učestvovati i dešavanja kojima će prisustvovati. U skladu sa tim, javlja se i neformalno vaspitanje koje služi da dopuni formalno i da nam da priliku da pristupimo svim onim sadržajima koji su u formalnom nepristupačni ili čak potpuno netaknuti (razni kursevi specifičnih veština, praktičnih znanja, ličnog usavršavanja poput plesa,…). U nekim slučajevima, zbog nedostatka dovoljno efikasnog modela fleksibilnog formalnog obrazovanja, neformalna edukacija je nosilac smanjenja jaza izmedu postojećeg i potrebnog obrazovanja, naučnih disciplina i želja mladih ljudi. Neformalno vaspitanje se sprovodi kroz aktivnosti kao što su kursevi, seminari, predavanja, radionice i razni tipovi treninga. Ono podrazumeva vaspitanje dece npr. u pozorištu, u sportskom klubu, na baletu,…

         Ciljevi vaspitanja:

1)  čovek koji je kreativan, inventivan i pronalazač;

2)  formiranje kritičkog mišljenja kod dece.

Postoje dva načina gledanja na čoveka i na vaspitanje:

1.   bihejvioristički (funkcionalni) – dobar primer je vaspitanje u Sparti

(vaspitanje = menjanje; pretnje i kazne)

2.   fenomenološki (humanistički) – dobar primer je vaspitanje u Atini

(vaspitanje prati prirodu deteta)

a) maturacijsko-socijalizacijski pristup –  negovati ono iznutra

b) kognitivno-razvojni pristup – aktivna uloga deteta  

U savremenim teorijama razvoja predškolsko dete se vidi kao dominantno i emocionalno pa se proces vaspitanja često svodi na manipulaciju emocijama (strahom, vezanošću, zavisnošću). Emocije se razvijaju postepeno, diferenciranjem iz globalnog stanja-zadovoljstva i nezadovoljstva. One su jedan od najvažnijih posrednika između deteta i sredine. Njima dete dolazi do prvih uopštenih saznanja o sredini i sebi.

Osnovne karakteristike predškolskog vaspitno-obrazovnog procesa

Da bi smo bili u stanju da prepoznamo i nabrojimo osnovne karakteristike predškolskog vaspitno-obrazovnog procesa,neophodno je da se najpre upoznamo sa osnovnim karakteristikama predškolskog perioda:

  1. biološki deficit – vezuje se za činjenicu da je od svih životinjskih vrsta čovekovo mladunče najbespomoćnije u trenutku kada se rodi. Otuda deca napreduju sporije od ostalih vrsta, ali dostižu daleko složenije stadijume u razvoju. Čovekove mogućnosti da se razvija velikim delom zavise od uticaja sredine, posebno vaspitanja i njegove sopstvene aktivnosti.
  2. plastičnost – biološko sazrevanje deteta ranog uzrasta je jako intenzivno, te njegov nervni sistem i psihičke funkcije ispoljavaju veliku plastičnost tj. podložnost uticajima sredine koji su tada posebno snažni i ostavljaju trajne posledice. Ovo znači da je dete prijemčivo za sve utiske koji dolaze iz njegove okoline i u prvih nekoliko godina ono srazmerno nauči više nego u bilo kojem kasnijem periodu življenja. Deca na ovom uzrastu imaju „upijajući um“ koji im omogućava da npr. sasvim spontano nauče maternji jezik ili neki drugi koji imaju prilike da slušaju u svojoj sredini.
  3. spontanost – ona karakteriše ponašanje na tom uzrastu i omogućava pažljivom posmatraču da otkrije razvojne probleme i preduzme mere za njihovo rešavanje.
  4. emocionalnost – dečja osećanja su snažna i preplavljuju čitavo njihovo biće; nekontrolisano se ispoljavaju u obliku afekata, ali ne traju duže jer su nestalna i kratkotrajna; javljaju se neočekivano, brzo nestaju, češće se smenjuju, prelaze iz jednih u druga-iz pozitivnih u negativna i obrnuto,…
  5.  ranjivost – loša atmosfera u porodici ili ustanovi i neodgovarajući postupci kojima se utiče na detetov razvoj i učenje mogu izazvati niz psihosomatskih oboljenja: odbijanje hrane, grčeve, astmu, napade slične napadima padavice itd. a kada odraste razne fobije, osećanje inferiornosti, odbačenosti, agresivno ponašanje, depresivnost, bolesnu ljubomoru itd.
  6. čulnost – svoje prve kontakte sa svetom koji ga okružuje dete doživljava preko osnovnih i prvih posrednika – čula. Ispitivanja su pokazala da dete još u prenatalnom periodu može da bude osetljivo na neke draži iz okoline, naročito na zvuke. Posle njegovog rođenja posebnu ulogu imaju tzv. čula za blizinu-čulo dodira, ukusa i mirisa, a kasnije stiču sve veći značaj čulo vida i čulo sluha.
  7. egocentričnost – ogleda se u sklonosti deteta da o svemu sudi prema sebi, odnosno u njegovoj nesposobnosti da shvati tuđu tačku gledišta. Dete nema u dovoljnoj meri izgrađenu svest o sebi izdvojenom od sredine u kojoj se kreće, te zato i nema granicu koja odvaja njegov unutrašnji svet od spoljašnjeg
  8. specifično mišljenje:

a)  najelementarniji oblik mišljenja koji se javlja kod dece na ovom uzrastu je praktično-opažajno mišljenje. Njegovo osnovno obeležje je tesna povezanost misaonih procesa sa praktičnim radnjama (npr. deca u prve četiri godine života mogu kao predmet svojih misli da imaju samo ono što vide, čuju i mogu uhvatiti rukama, a tako rešavaju i zadatke kojih se prihvate). Ovo mišljenje predstavlja osnovu za formiranje složenijih vidova mišljenja;

b) složeniji oblik je opažajno-predstavno mišljenje. Ovo mišljenje se odvija bez praktičnih radnji. Zasniva se na analizi i sintezi neposrednih oseta i ima veoma važnu ulogu u rešavanju praktičnih i saznajnih zadataka;

c)  na ovom uzrastu se javljaju i začeci pojmovnog ili logičkog mišljenja. Ovo mišljenje se temelji na simboličkim zamenama, a posebno na govoru. Analiza i sinteza koje se obavljaju zahvaljujući ovom mišljenju, sada se odnose na uopštenja oseta predstavljena rečima.

Kada se uzmu u obzir sve ove karakteristike predškolskog perioda, možemo izvući zaključak koja su osnovna obeležja vaspitno-obrazovnog procesa na ovom uzrastu.

  • Čitavo saznanje i ponašanje deteta zavise od emocija, te se u vaspitno-obrazovnom postupku o tome mora voditi računa. Na primer, izlaganje činjenica koje ne budi određena osećanja ne može imati trajniji obrazovni efekat, bez obzira na prisustvo svih ostalih činilaca uspešnog učenja. Takođe, motivisanje dečijeg ponašanja moguće je samo delovanjem na emocije, a ne isključivo objašnjavanjem i uveravanjem. Vaspitač može imati uticaja ako uspostavi emocionalni kontakt sa detetom, ako mu se zna približiti i ako je i sam vedra i opuštena ličnost koja voli svoj posao i poverenu decu. Samo tada će vaspitač moći da zadovolji dečje potrebe za nežnošću, radošću, zadovoljstvom i prihvatanjem, da unese u ustanovu vedru atmosferu prisnosti, saradnje i optimizma.
  • Iskustvo koje dete stiče uz pomoć čula nije kontinuirano, tako da dete više zaboravlja od odraslog i ne seća se onoga što je bitno, već samo nevažnih detalja. Zato je neophodno u obrazovanju predškolske dece činjenice prevoditi na perceptivni oblik predstavljanja i češće organizovati saznajne aktivnosti u kojima će preovlađivati opažanje u konkretnim situacijama i neposrednoj delatnosti. Takođe je potrebno omogućiti deci razne vrste stvaralačkog izražavanja koje je najbolji način da se čulno iskustvo prerađuje, dovodi do svesti i učini trajnim.
  • Decu na ovom uzrastu treba podučavati- dopustiti im manipulaciju predmetima i obezbediti im dovoljno materijala. Uloga odraslih je važna u stvaranju novih navika i pogleda jer dete treba da u puno oblasti stekne što više iskustva.
  • Podsticajna sredina –  podrazumeva ne samo fizički, nego i psihološki prostor. Odrasli deci daju nove modele i strategije i pri tom moraju biti demokratični i spremni da uskoče i pomognu kada je to detetu potrebno. Odrasli ne sme da dominira.
  • Interakcija sa vršnjacima – vršnjaci su ti koji imaju slična iskustva te zato mogu na lakši način prići jedan drugome i pojasniti neki „problem“
  • Samoaktivnost- učenje je unutrašnja aktivnost, konstrukcija znanja, a ne proces „ulivanja u levak“.
  • Učenje kroz igru- tako se najlakše uči i tako se mogu naučiti mnogi teži sadržaji (deca bolje pamte ako je to bliže njihovom iskustvu).
  • U vaspitno-obrazovnom radu sa decom ovog uzrasta je jako bitno voditi računa o doziranju sadržaja. Ovo znači da sadržaji ne smeju biti ni previše laki, ni previše teški. Vaspitač mora računati na potrebe, mogućnosti i interesovanja dece.
  • Specifičnosti dečijeg mišljenja- konkretno mišljenje, rasuta pažnja, subjektivna slika sveta, drugačija slika sveta nego kod odraslog, prelogičko mišljenje, teškoća decentracije, nemogućnost da se odupru percepciji, teškoće u verbalizovanju  sopstvenog iskustva

Organizacija i raspored života dece u ustanovama

Vremenski raspored aktivnosti dece je od izuzetnog značaja za rani razvoj, jer ukoliko je stabilnija fiziološka osnova, utoliko je psihička nadgradnja kvalitetnija.

Osnovni zadatak je da dete ima jedinstven vremenski sled aktivnosti u 24 časa, bilo da vreme provode u porodici ili ustanovi.

Raspored života dece ili režim dana u ustanovi predstavlja elastičan okvir koji omogućava dobru organizaciju vremena i aktivnosti prema programu koji se ostvaruje u predškolskoj ustanovi, prilagođenu uzrasnim karakteristikama isto koliko i individualnim potrebama i mogućnostima dece.

Elementi režima dana u predškolskoj ustanovi su:

  1. samostalne aktivnosti po dečjem izboru
  2. usmerene aktivnosti
  3. kombinovane aktivnosti
  4. jutarnje telesno vežbanje
  5. rekreativna pauza
  6. zadovoljavanje higijenskih i fizioloških potreba
  7. obroci (doručak, ručak i užina u celodnevnom i užina u poludnevnom boravku)
  8. spavanje

 U predškolskoj ustanovi ne treba da postoji strogo utvrđeni raspored unapred propisanih sadržaja i aktivnosti svrstanih u međusobno manje ili više nepovezane oblasti, već se rad odvija kontinuirano, kroz spojene elemente režima dana u kojima se simultano smenjuju i nastavljaju jedne na druge razne vrste aktivnosti, bez oštre granice među njima i strogog insistiranja na onome što je planirano.

Najznačajnije je da se obezbedi prirodno smenjivanje aktivnosti i odmora, sna i budnog stanja, kao i izbegavanje „praznog hoda“ tokom aktivnosti i u pauzama, kada najviše dolazi do narušavanja discipline i sukoba među decom.

Navikavanje na određeni ritam i raspored aktivnosti u toku dana stvaraju kod deteta uverenje da se stvarnost oko njega upravlja prema nekom univerzalnijem redu, koji je izvestan i opravdan. Nalazeći se u poznatoj sredini i navikavši se na ustaljeni red, ono se oseća sigurnije jer može da sa izvesnošću predvidi zbivanja i zahteve odraslih, kao i da planira svoje aktivnosti tako da ne odudaraju od predviđenog ritma.

Kada su poznata i usvojena opšta pravila režima življenja i ponašanja, deca lakše i samostalnije razrešavaju međusobne konflikte, uspešnije sarađuju i vode računa o njihovom poštovanju.

Isto tako, u slučajevima intervencije vaspitača, ona ne shvataju ograničavanje svoga ponašanja kao ugrožavanje sopstvene ličnosti ili uvredu, zbog čega ne pribegavaju odbrambenim mehanizmima koji znatno usložnjavaju disciplinske probleme.

Raspored života koji se redovno ostvaruje i navike koje se na taj način stiču, najbolja su preventiva protiv dva glavna uzroka dečje nediscipline:

  1. dosade koja se javlja kada su deca neaktivna
  2. brzoplete žurbe  koja im omogućava da svoj ritam delovanja (ishrane, oblačenja, sređivanja igračaka itd) prilagode opštim zahtevima, što stvara napetost, nervozu i umnožava greške.

Kada je u pitanju ritam življenja, ne teži se unificiranju dece (što bi značilo da u toku dana svi rade iste stvari u isto vreme) jer to ne bi bilo moguće postići bez velike štete po njih. Zato je potrebno poštovati, koliko je moguće, individualni ritam svakog deteta. U radu, sestra vaspitač treba da bude fleksibilna, a prilikom odlučivanja o smenjivanju planiranih aktivnosti neophodno je da prvenstveno vodi računa o potrebama dece.

 Organizacija i raspored života dece na uzrastu do 6 meseci

Tesna veza između psihičkog i fizičkog razvoja povlači potrebu istovremenog obavljanja nege i vaspitnih aktivnosti. Dete mlađe od 6 meseci se namiruje u porodici. Brigu o detetu na tom uzrastu vode roditelji. Najčešći period za uključivanje deteta u jaslice, u današnje vreme je 12 meseci.

Naučne i društvene osnove savremene koncepcije predškolskog vaspitanja

Začetke pedagoške teorije koja se odnosila i na vaspitanje dece predškolskog uzrasta nalazimo još u antičkoj Grčkoj. Filozof Platon (427-347.god. pre nove ere) je u svojim delima tumačio suštinu pojma vaspitanja i njegovu ulogu u postizanju idealne države. On je izneo ideju o sistemu vaspitanja dece ranog uzrasta koje bi bilo pod nadzorom države, kao i postavke o sadržaju i metodama rada sa najmlađima. Ukazao je na vaspitni značaj igre i literature i postavio zahteve u vezi sa osobama koje se brinu o deci. U njegovim radovima su pitanja vaspitanja najmlađih bila prvi put donekle razmatrana sistematski, što je imalo određen značaj za čitav dalji razvoj teorije predškolskog vaspitanja.

Značajne ideje o predškolskom vaspitanju mogu se naći i u delima drugog velikog  antičkog filozofa – Aristotela (384-322.god. pre nove ere) koji je govorio o harmoničnom razvoju ličnosti, koji je obuhvatao fizičko, moralno i umno vaspitanje od detinjstva. Smatrao je da vaspitanje treba biti usklađeno sa prirodom, te je napravio prvu razvojnu periodizaciju u kojoj je svoje mesto imao i predškolski uzrast. Za Aristotela rano detinjstvo predstavlja važnu etapu u razvoju ličnosti i zato ono mora biti u nadležnosti porodičnog vaspitanja. Deci treba omogućiti odgovarajuću hranu, igre i igračke, da im se pričaju priče i obezbediti im dovoljno prilike za kretanje. Aristotelov pedagoški sistem predstavljao je vrhunac antičke misli.

Tokom vekova, značajne ideje o vaspitanju dece ranih uzrasta iznosili su mnogi mislioci, kao što su: Jan Amos Komenski (1592-1670), Džon Lok (1632-1704), Žan Žak Ruso (1712-1778), Johan Hajnrih Pestaloci (1746-1827), Robert Oven (1771-1858) i drugi.

U korenu savremenih shvatanja predškolskog vaspitanja nalaze se shvatanja Fridriha Frebela (1782-1852), Ovida Dekrolija (1874-1932) i Marije Montesori (1870-1952).

Intenzivniji razvoj predškolske pedagogije započinje tek pre nekoliko decenija, kada su na njeno osamostaljivanje, pored diferenciranja unutar same pedagoške nauke koja se razvijala, uticali i brojni drugi činioci.

I Društvene osnove (razlozi):

  1. Industrijalizacija
    • nove tehnologije – gomila kompleksnih igračaka angažuje određene funkcije kod deteta.
    • kreativnost – da bi se izmišljala nova tehnologija mora se puno raditi na kreativnosti. Danas se sve nove stvari moraju raditi timski.
    • protok informacija – Internet, satelitske antene. Programi se menjaju – ne može se imati samo jedna vrsta sadržaja koja će biti trajna.
    • kodiranje – simbolički nivo kulture. Da bi se lakše pamtilo, memorije se kodiraju. Dete treba naučiti da samo čita i piše kodirane znake.
    • podela rada – mehanizacija rada vodi povećanju slobodnog vremena. Čovek treba kreativno da iskoristi svoje slobodno vreme (permanentno obrazovanje)
  2. Promene načina interakcije
    • demokratizacija – saradnja različitih nacija, zemalja, raznih rasa.
    • ljudska prava deca treba da budu zaštićena; da imaju svoje zastupnike u svetu odraslih.
    • pluralizam mešanje različitih nacija i njihova interakcija. Ljudi teško odstupaju od svoje kulture (primer: SAD).
    • globalna kultura decu treba upućivati i u druge kulture.
    • integracija povezivanje više različitih društvenih grupa, više društvenih slojeva (pr. zdrava i hendikepirana deca u istom odeljenju).
  3. Promene u porodičnoj strukturi
  • dekontekstualizacijavaspitanje se više ne događa samo na licu mesta, u porodici, već se izvlači iz tog konteksta. Dete raste u drugoj društvenoj sredini (vrtić, škola) i uči o svetu preko posrednika (vaspitača).
  • segregacija izdvajanje dece u poseban društveni sloj; pojava dečije kulture.
  • laizacija odvajanje dece u posebne ustanove jer roditelji ne mogu da prate sve društvene tokove koji su potrebni za vaspitanje (slabljenje vaspitne funkcije porodice).
  • novi položaj deteta ovo  je  najbolje  prikazano  u  Arijesovoj  knjizi Vekovi detinjstva:

-  X  i XI vek – dete pripada društvu odraslih i raste među njima bez specijalne brige;

-  srednji vek – dete – čovek u malom (razlika je u veličini);

XIII vek – shvatanje deteta bliže našem poimanju deteta i detinjstva

-  XV i XVI vek – dete postaje tema umetnika. Detinjstvo još uvek nije posebna tema i deca se             najčešće na slikama prikazuju sa odraslima. Dete je izvor zabave i opuštanja za odraslog.

-  XVII vek – javlja se inspiracija za vaspitanje i obrazovanje koja traje sve do naših dana. Deca su krhka Božija stvorenja koja treba šuvati, prosvećivati i urazumljivati kroz psihološku brigu i moralnu brigu za njih. Čine se napori da se shvati mentalitet dece kako bi se metode vaspitanja bolje prilagodile njihovim karakteristikama.

XVIII vek – pridružuje se briga o higijeni i telesnom zdravlju. Dete dobija centralno mesto u porodici.

II  Naučne osnove (razlozi):

  1. Napredak nauke – pedagogije i psihologije (razvojna psihologija, pedagoška psihologija)
  1. Kompenzatorni programi – napravljeni su 60-ih godina radi integracije dece iz socijalno depriviranih sredina i hendikepirane dece u globalnu sredinu – izjednačen je start za polazak u školu.

Cilj i zadaci vaspitanja dece ranog uzrasta

Vaspitanje je skup planskih uticaja koji su usmereni na formiranje ličnosti i na njeno pripremanje za aktivno učešće u proizvodnom, društvenom i kulturnom životu. Proces razvijanja psiho-fizičkih sposobnosti je pod uticajem vaspitača i društva. Ono obuhvata obrazovanje i nastavu, sve pedagoške uticaje, kao i ustanove u kojima individua živi.

Vaspitanje je jedan od važnih uslova individualnog i društvenog razvoja. Kao društvena kategorija, uvek je u zavisnosti od postojećih društvenih odnosa. Cilj vaspitanja je svestrano razvijena ličnost.

                    Cilj vaspitanja dece ranog uzrasta:

 U određivanju cilja vaspitanja na uzrastu do 3. godine polazi se od karakteristika uzrasta i od specifičnih vaspitnih postupaka.

Cilj vaspitnog rada je stvaranje povoljne vaspitne sredine u kojoj će dete sticati iskustva po svom sopstvenom programu, koja će ga polako uz organizovane metode i sadržaje prevoditi u saznavanje i otkrivanje sebe i svoje okoline, ali i koje će dete moći menjati shodno svojim mogućnostima.

Vaspitna sredina će svojom organizacijom pružiti optimalne uslove iz kojih će dete odabrati ono i onoliko koliko može i osmišljavati ga na njemu svojstven način. Ovo znači da povoljna vaspitna sredina podrazumeva oplemenjenu fizičku sredinu koja će biti svetla, normalne temperature i vlažnosti, smirenih boja, prostorija u kojoj su oblikovane i neoblikovane igračke, predmeti koji se koriste u porodici, a prihvaćeni su za dečije igre.

Socijalna sredina provocira razvoj deteta i dete stalnom komunikacijom sa majkom i drugim članovima porodice bogati svoju ličnosdt i na taj način postaje  sociujalno biće.

Znači, povoljna vaspitna sredina podrazumeva jedinstveno delovanje svih članova kolektiva, motivisanost za realizaciju rada kao i povoljno rešenu organizaciju i funkcionisanje ustanove za zadovoljenje potreba dece, uslova i sredstava za rad sestre-vaspitača.

                      Zadaci vaspitanja dece ranog uzrasta:

        Osnovni zadatak vaspitnog rada do 3 godine je da čuva, podrži, podstiče i oplemenjuje spontane izraze malog deteta u odnosu na okolinu. Polazeći od spontanih izraza deteta, neophodno je poštovati njegovu individualnu osobenost u otkrivanju i menjanju sveta oko sebe.

            Posebni zadaci:

                1.      fizičko-senzornog razvoja

  • održavanje fizičkog zdravlja dece,
  • podsticanje razvoja pokreta,
  • ovladavanje motorikom,
  • podsticanje celovitog senzornog i perceptivnog razvoja,
  • razvijanje navika (telesne higijene, uzimanje hrane, za pražnjenje,…).

                2.      emocionalno-socijalnog razvoja

  • očuvanje spontanosti i iskrenosti deteta u kontaktu sa svetom,
  • negovanje otvorenosti deteta za doživljaje,
  • pružanje pomoći u sticanju samostalnosti,
  • pružanje pomoći u stvaranju slike o sebi i isticanju poverenja u svoje sposobnosti,
  • pomaganje detetu u usvajanju osnovnih normi ponašanja u okviru osnovnih moralnih vrednosti (dobro, rđavo,…),
  • podsticanje dece na zajedničko obavljanje aktivnosti,
  • podsticanje zadovoljstva i radosti kod deteta.

                3.      saznajnog razvoja

  • podsticanje i negovanje prirodne radoznalosti malog deteta u odnosu na svet koji ga okružuje,
  • podržavanje prirodne mogućnosti deteta da se uživljava u predmete i pojave, negovanje osetljivosti za utiske kao motive za postavljanje pitanja,
  • podsticanje rešavanja problema senzomotorne inteligencije,
  • podržavanje naizgled neosmišljene govorne komunikacije deteta,
  • podsticanje i bogaćenje dečijeg govora kao sredstva za komunikaciju i sticanje saznanja,
  • podsticanje razvoja senzomotornih i perceptivnih sposobnosti,
  • stvaranje povoljnih uslova za formiranje početnih saznajnih pojmova kroz praktične aktivnosti

         Sistem sadržaja, metoda i sredstava mora biti u funkciji navedenih ciljeva i zadataka kao garancija uspešnog vaspitnog rada.

Post Navigation

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

%d bloggers like this: